ДА МАЛО ПОЈЕДЕМО.

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

ДА МАЛО ПОЈЕДЕМО.

Počalji  Чика Љуба taj Pet Jul 22 2011, 18:51

Леб и с леб (наставак):

Пољанчани су углавном скромни људи, ненавикли на луксуз и изобиље, раније су често гладовали или једва састављали крај са крајем. Овде наводим неке причице о односу наших старих према исхрани.

Знало се је и код нас за доручак, ручак и вечеру, али се најчешће није имало времена за планске и на време оброке, па се углавном говорило „да једемо леб“, „једосте ли леб“ и слично, без именовања који оброк је у питању.

Ретко се могао чути одрастао човек да каже „гладан сам“, то су могла само деце; за одрасле је то било као нека срамота, израз слабости, откуд знам. Исто као да му неко прилепи да је дрчан! Деда Стеван је нама, својим унуцима, говорио: „У бре, деца, колко сте гладни, изели би божију кишу“. И били смо често гладни, а нисмо могли то да сакривамо.

Када је код моје куће у селу радио мајстор Раде, питали смо га у које време жели да му спремимо доручак, јер ми касно доручкујемо. Он је био категоричан да ће да сачека нас. После сат или два сата времена, Раде је огладнео али то није рекао. Рекао је само: „Ма коџа се забави тај доручак“.

Један чика Бане причао нам је како је ишао у Врање неким послом и купио пљескавицу, па за образложење каже: „Бе мало као загладнеја“.

Једна бака о којој се стара моја супруга, а већ је добро загазила у десету деценију живота (та бака), тврди да никада не огладни, али мора да једе свака два сата „да се не испушти“.

Причало се за неког Бранка из села који би на питање да ли је јео (ручао, вечерао, није важно) увек одговарао: „Једо мало, два-три залка“.

Моја тетка Велика имала је обичај да после обеда (јела) захваљује Богу: „Фала ти, Боже, кад си даја здравље па смо мало појели“. А њен отац, мој деда Стеван се љутио и псовао: „Ако ти је мало, а ти јеђи још!“.

Нека баба жалила се деци: “Благо си га вам, деца, ви се зачас нејдедете а ја ваздан једем леб и никако да се наједем“.

Мој брат Сретен волео је да једе поткиснуто уз ђувеч, а на крају би се као мало вајкао: „Ма ја ич не једо леб, ће капшем до вечеру“. А отац Дракча је нешто радио код Лиме Грујинског, па га увече оставили „да једе леб“. Гоца је спремила чорбу и поткисњето, а принела и хлеб. Дракча, по навици, уз чорбу је узео хлеб, а Гоца га нудила: „Немој, Дракчо, леб“. Она је нудила да Дракча уз чорбу једе поткиснуто уместо хлеба, али је ипак испало комично када је Лима опсовао и рекао: „Па ми оставимо човека да једе леб, а ти стално немој Дракчо леб!“


Чика Љуба
Admin

Broj poruka : 249
Godina : 75
Локација : Ниш
Datum upisa : 25.11.2010

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

MALO HLEBA, AL GLADAN NE OSTA...

Počalji  Aca BPU taj Sub Jul 23 2011, 23:26

Ovo je samo stih iz jedne pesme našeg popularnog folk pevača, "Lepi dani mog detinjstva". To bi otprilike bila prva
reakcija na čika - Ljubinu priču. Ja sam često slušao priče o tome kako u Poljanici nije bilo dovoljno hrane za čeljad. Moj stric, Sima, sada udobno smešten u raskošnom stanu na beogradskom Dorćolu, često mi priča o tome ali se ne žali. On i moj otac su rasli bez oca i majke, najpre sa babom, tetkom i stricem, a pošto su im baba i tetka umrle, stric se oženio i doveo mladu strinu. Dok im je baba Stojanka (rodom od Kalavarci iz sela Stance) bila živa, pričaju mi da je zaključavala zalihe hrane dok su oni uvek bili gladni ili bolje rečeno nedovoljno siti. Zato ih je, kažu, nazivala "Lokmeuzani".Tada već stara žena, koja je dva velika rata preživela, valjda je bila naplašena, pa je zbog toga i stvarala zalihe. Kako tada nije bilo frižidera i zamrzivača, verovatno se i dobar deo hrane kvario, što je dupla šteta. Ja često razmišljam o tome i čudim se. Poljanica je bogata pašnjacima pa i oranicama, koje nisu naročito plodne ali bilo ih je. Nešto mi se ne slaže, ili je porez bio veliki ili se nije dovoljno radilo (opet čudno jer se Poljaničani ubijaju od posla), ili se nije znalo. Nije ni poljoprivreda nimalo laka nauka. Nije bilo dovoljno učiti od starijih, očigledno je tu bilo potrebno i neko znanje. U to vreme, posle drugog svetskog rata, u Poljanici nije bilo mnogo pismenih ljudi, a ako se neko i opismenio, brzo je napuštao rodni prag i odlazio u gradove tražeći bolji život. Nije izgleda bilo dovoljno samo raditi, raditi i samo raditi, trebalo je znati i kako raditi.Bog je prilično obdario Poljanicu. Ima lepe pašnjake, dobru vodu, šume, povoljan položaj. A onda je bilo i dosta radne snage, puno dece. Nikada mi neće biti jasno zašto su naši stariji (zajedno samnom) napuštali zavičaj i tražili bolji život u gradovima. Ja isto mislim da ga većina njih nije našla, ili bar ne za trajno. danas se dešavaju neprijatne stvari uvećanjem porodica po Beogradu (on mi je nekako najpoznatiji). Novca nema dovoljno, sukobi generacija su neizbežni, stanovi postaju tesni a deca sve besnija. Ovde razvod braka, onde svađa između oca i sina, snaje i svekrve. Prodaju stanove i kupuju po dva manja ili udaljenija. Ja sve to razumem, lično sam kratko vreme imao nesuglasice sa sopstvenim ocem (ili on samnom). Ali smo na vreme shvatili da moramo svako na svoju stranu, sada se sa daljine odlično slažemo, mada u duši često osetim da mi nedostaje, pitam se kako li je, da li mu je dosadno. Znam da u ničemu ne oskudeva, snalažljiv je i u sve se razume, po drugi put je udovac. Kaže da se nikada ne bi vratio u Beograd (ovde gde živim ja, u predgrađu).Ovo je naravno i njegova kuća, on je lično sagradio, ali ga zavičaj ponovi privukao i ne pada mu na pamet da ga ponovo ostavi. Često, u telefonskim razgovorima, usaglasimo stavove i zaključimo da nije bilo pametno što smo uopšte odlazili iz sela. Možda je kod mene malo drugačija priča, nisam mislio da pišem o mojoj porodici, samo sam je uzeo za primer. Na kraju, hteo sam da poručim da u Poljanici ima hleba, samo joj se treba vratiti svako kome u Beogradu ili nekom drugom mestu ne ide.
Ujedno pozdravljam sve na forumu a najviše čika Ljubu, koji je i dalje prisutan na forumu, koga nisu kao mene malo sprečile nepodnošljive vrućine. Imao sam do duše i problema, bio sam pogrešno napisao, u stvari je jako bolesna moja tašta, ženina majka i još uvek je njeno stanje neizvesno, tako da je to poremetilo mnoge moje planove vezane za Poljanicu, zbog toga, na kraju, ovog leta neću moći da obiđem rodni kraj. Ima i razloga koji su u samoj Poljanici, ali o tome ću drugom prilikom i u drugoj temi. Pozdrav još jednom, a čika Ljubi kapa dole, ssvaka mu čast, tako se voli svoj rodni kraj.

Aca BPU
Admin

Broj poruka : 296
Godina : 51
Локација : Avala, Beograd
Datum upisa : 09.03.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu