ПОЗНАТИ ВЛАШАНИ.

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

ПОЗНАТИ ВЛАШАНИ.

Počalji  Чика Љуба taj Sub Mar 26 2011, 12:56

НАВОДИМ НЕКОЛИКО (МЕНИ) ПОЗНАТИХ ВЛАШАНА. ДАЛЕКО ОД ТОГА ДА СЕ ЛИСТА ОВДЕ ЗАВРШАВА. ИСТО ТАКО, ПРЕТПОСТАВЉАМ ДА СЕ МОЈА ЗАПАЖАЊА О НЕКИМ ЛИКОВИМА НЕ СЛАЖУ СА ВАШИМ. УТОЛИКО БОЉЕ, ВОЛЕО БИХ ДА НЕКО ДОПУНИ ОВАЈ СПИСАК И ОВЕ ПРИЧИЦЕ.
ЧИКА ЉУБА.

Риста Куљика, сеоски кмет. Био је учесник Првог светског рата, тамо се истакао и стекао чин поднаредника. Иако неписмен, био је бистар и окретан сељак. Љутио би се на незграпне војнике и терао их да блеје као овце ако нешто што их учи не би схватили брзо. Сеоски кмет био је између два светска рата и до завршетка Другог светског рата и штитио је сељаке од превеликих намета окупаторских бугарских власти. Када су сељаци сакривали вуну тврдећи да од једне овце нема ни пола оке, Бугари су притегли Ристу да он пресуди је ли то истина, а он је рекао познату реченицу: "Г-син капетане, нема ни толичко!" Умро је педесетих година прошлог века. У селу има два унука и више пра и чукун унука. Испод његове куће извире надалеко позната Ристина чешма, која се одликује питком хладном водом без кречњака, а која током лета веома мало смањи свој доток. Одатле воду за пиће носе све породице наоколо, а многи је возе у Врање и Лесковац.

Јован Качар. Правио је каце и буриће без металних обруча и било каквог металног дела, све то приручним ручним алатом јер тада и није било струје у селу. Дугице за бурад и каце дотеривао је помоћу чапа, дрвене направе која је одређивала нагиб при обради тако да дугице налегну једна на другу прописно и не пуштају воду. Обруче је правио од јачег лесковог прућа, за мање посуђе нецепено а за веће цепено. Био је преке нарави. Нама, деци није давао да будемо близу њега док ради, говорећи: "Бегајте, деца, ће ми излети тесла па да на неко од вас исечем главу те да сам цел век у проклетињу". Неки су говорили да се он то боји да од њега не научимо занат. Обично је радио код куће наручиоца посла. Када би му се неко замерио, знао је да узврати неком фалинком на производу. Једном је код неке Вуке правио кацу. Домаћини су доручковали пржена јаја и сир, а њему дали некакву чорбу. Када је каца била готова, Вука је унутра сипала воду да је испита, али вода је шикљала на све стране. Вука га пита: "Што је овој, баја-Јоване, овај каца не држи воду?". А Јован одговара: "Па тури ву унутра малко пржена јајца, малко сирење, па ће да држи!". Није познато како се на крају завршило. Мислим да Јован Качар није имао мушких потомака.

Драгутин Гута Симиџија. У Пољаницу се доселио из села Марганце, општина Трговиште, негде између два светска рата. Прву пекарску радњу отворио и породицу засновао у Големом Селу, а после рата преселио се у тазбину у Власу, фамилија Марковци, па му је и пекара била у Власу. Пекао је мање хлеба, јер хлеб се пекао скоро у свакој кући, а више симити, симичики, што је био прави специјалитет у нашем крају. Били су тако бели и мирисни, за разлику од домаћег хлеба који је црн и када је од пшенице. Симити су могли да се једу уз домаћи хлеб! Гута је био омањи, црномањасти, доброћудни човек и мислим да се није наљутио на никога. Продавао је симите у радњи или на саборима по селима Пољанице, за готов новац или на вересију уз рабож. Поред пекарског заната, бавио се је и лечењем неких болети приручним средствима и алтернативом. Против кашља је давао нишадор, болесно уво је лечио сипањем у њега воде преко угрејаног сврдла, а за стомачне проблеме давао воду из каленице у којој је претходно потопљена и охлађена белегија. Кућа му се одржава јер у њу повремено борави Гутин син Душан из Врања.

Јанча Марковић. Био је прави сеоски шерет, први кога смо у детињству упознали. Не знам да ли је завршио какву школу, али је био пун разноразних знања, барем на речима. У оно време био је међу најстаријим становницима Власа и Пољанице, али виталан и ђаволит старац. Кроз село се је кретао скоро редовно на оседланом коњу и стално нешто подвикивао, као "Умем, па ми ласно" и слично. Знао је многе здравице и људи су га позивали на свадбе и друга весеља да их увесељава својим причама и несташлуцима. Када би ишао на неку славу, поготово у друго село, обавезно би преноћио, коначио, а то образлагао речима "Несам шугав зајац да тумарам ноћу". Својој комшиници Љубици певао је, онако матор, песму Љупче, гугуче, купићу ти папуче. Волели су га и деца и одрасли, ма да су се некада љутили што квари омладину, а он говорио да их само куражи. Имао је сина, неколико унука и много каснијих потомака, већина њих је наследило нешто од његове ведрине али нико није достигао његов ниво.

Зарије Станковић (1926-1964). Један од првих факултетски образованих просветних радника у Пољаници. Био је у Власу учитељ, наставних, професор и директор Школе. Заслужан је за изградњу пута Власе - Врање, електрификацију Пољанице, изградњу школске зграде у Власу ... Погинуо у саобраћајној несрећи код код Марковог Кала шездесетих година прошлог века, једини настрадали из пуног аутобуса и вероватно једина жртва у јавном превозу на путу Власе - Врање. Има сина који одавно не живи у родном крају.

Бора Станковић. Брат од стрица Зарије Станковића, истог образовања и сличног пута кроз професију. Као просветни радник службовао је више у Врању него у Власу.

Цане Доктор. Звао се Александар и није био доктор по образовању, био је болничар оспособљен у војсци, али је за Власе и целу Пољаницу значио исто колико и каснији школовани доктори, па можда и више. Кућа му је била у средини села, одавно је био пензионер, од пољопривреде је радио мало око винограда, тако да је скоро увек био доступан, дању и ноћу. Десетак година после Другог светског рата Пољаница није имала амбуланту нити правог лекара, па је за Цанета било много посла. И сам је био нежног здравља, али се је радо одазивао да помогне. Слушао је болеснике стетоскопом, за разлику од неких њему сличних који су користили левак од тикве, лејке. За лек је давао прашкове спаковане у папирне омоте, али је имао и ињекције за теже случајеве. Његово слово "р" при изговору је било слично немачком или француском и баш му је пристајало. Имао је мањи виноград на Васином брегу и правио вино за које је тврдио да је "као млеко", али мени није тако изгледало. Није имао своје деце.

Миле Шутил (1920-1996). Био је комплетан месар, способан да купи живинче, да га закоље, обради и прода у деловима, такорећи на грам. Било је и других, њему сличних, месара али он је један корак испред свих. Када је почео да ради, имао је срећу да се је усталила продаја стоке на пијаци у Власу, тако да није морао да обиграва села, као они пре њега. Кућа му је била близу пијаце па није морао да жури са куповином, мирно је чекао свој тренутак. Па када Шиптари са Косова, као главни купци крупне стоке у то време, морају да пођу кући, онда Миле наступа са ценом која се не одбија јер у супротном иста животиња мора пешке назад у Тумбу, Стрешак или Секирје, па неког новог четвртка поново у Власе у неизвесност. Куповао је и клао телад, јагњад и прасад. Можда су некада те животиње биле у поодмаклом добу, али он им није мењао назив, продавао их је као да су из прве младости, једноставно их је звао младиња. Није разликовао предњи од задњег черека, за њега је постојало само предњо кукче и задњо кукче, па слободно бирај, цена је иста за кукче као и за ребра, ко шта воли нека изволи. Имао је добру прођу, јер у то време у Пољаници месо није могло да се купи у продавници, а конкуренција му је била слаба. Умро је раних деведесетих година, има два сина и доста следећих наследника.

Диса Дисић Браче, хармоникаш. Био је први хармоникаш у Власу, а мислим и у Пољаници. После њега јављали су се и други хармоникаши, али његову славу нису достигли ни приближно. До његове појаве, у Пољаници су на свадбама и важнијим прославама свирали Цигани са својим блех оркестрима, а на кућним забавама у фрулу (дудук) свирали су многи обдарени појединци у селима Пољанице. Када је и где Диса научио да свира хармонику и где је прву хармонику набавио, остаје нејасно. Прва његова хармоника била је омања, какву сам касније виђао у руским филмовима, па кад ју је онако висок и вижљаст носио на леђа из даљине је изгледао као високо дрво на које је израсла гљива од које се прави труд. Ноте, наравно, није знао нити су му требале. Чак је тврдио да су високи тонови они што се произведу горњим, "високим" диркама на хармоници, а ниски тонови оним доњим, нижим диркама. Почео је да свира на кућним игранкама, затим на кућним прославама и славама, да би на крају освојио и сеоске саборе. Цигански оркестри били су скоро потпуно потиснути, осим за свадбе ту и тамо. У почетку своје каријере, после сваке одсвиране нумере питао би: "А браче, како се чује овај моја пустелија?" и тако добио надимак. Ми смо одговарали да се баш лепо чује, али авај, нисмо разумели да нас он то пита за "уметнички дојам", а и да смо разумели - нисмо имали са чиме да га упоредимо. Зато је нама било одлично све што одсвира. Онако кракат пешке је обишао сва села Пољанице па и нека околна села. Скоро да нема куће у коју није зашао и некада неким поводом стварао штимунг својом хармоником и не тако лошим певањем. Умро је крајем прошлог века, за собом је оставио два сина и празну кућу на брегу.

Василије Ђорђевић, чика Васа. Припадник четничког покрета који је суђен, осуђен, издржао казну затвора, није рехабилитован. Био је командант батаљона код Радомира Пешића, команданта пољаничке четничке бригаде у јужноморавском четничком корпусу Боривоја С. Манића. У селу познат као частан човек пре и после рата. Волео је да поприча о свему и свачему, али најмање о ратним данима у она мутна времена. Са суђења које му је приређено, причао је једну могућу анегдоту. Судија га питао да ли је у рату некога убио, а он одговара да је могуће, јер се пуцало на обе стране. А када га је исти судија питао шта би било да је његова, Василијина, страна победила, Васа је одговорио: "Па саг би ја седеја тамо, а ти овде куде сам ја!". Добио је 20 година затвора, издржао целих 16. И после изласка из затвора био је ведрог духа, збијао многе шале и поживео још око 20 година. Наследили су га два сина који имају бројно потомство.
avatar
Чика Љуба
Admin

Broj poruka : 250
Godina : 75
Локација : Ниш
Datum upisa : 25.11.2010

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Malo da pridodam....

Počalji  Aca BPU taj Sre Jun 13 2012, 12:53


Poznajem skoro sve ove ljude, neke man je a neke više. Ipak bih, ako mi čika Ljuba ne zameri, pridodao još neke. Kad se moja baba po majci preudala, ja sam često boravio kod nje, u kući njenog drugog muža, Stanka Bakalina. On je bio kovač i potkivač, graničar (imao je čin podnarednika) i trgovac (bakalin). Sećam se nekog Gopeta, Branka Luleta i njegovog brata Vojislava - Voce, Mladena Trafike, jedan od poznatih u pozitivnom smislu je i čika Ljubin brat Sretko matičar, jedan od školovanih ljudi u Poljanici ne samo u Vlasu, zatim Drakča Đeško, toma Pajka...i mnogi drugi koji su po nečem bili specifični. Mislim da niko od navedenih nije živ.
avatar
Aca BPU
Admin

Broj poruka : 296
Godina : 51
Локација : Avala, Beograd
Datum upisa : 09.03.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu