ZAVIČAJNA TUŽNA PRIČA

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

ZAVIČAJNA TUŽNA PRIČA

Počalji  Aca BPU taj Uto Jan 29 2013, 16:07


Neznam da li je ovoj priči ovde mesto, ali ovde mi je nekako zgodno da je stavim. Možda je ovo više moja priča i priča o mom selu, ali može da posluži kao (ne) primer drugim selima i ljudima. Nekada sam o svom selu, Uševcu, pisao prozne sastave za školu, pesme, razne beleške i zanimljivosti još od malih nogu, hvali ga gde god sam stigao i mogao. Moje lepo selo, na obalama Veternice i Smiljevačke reke, okruženo brdima i dalekim planinama, sa blagim zaravnima pored reka, prelepim livadama okolo sela... Sada, moje selo ne mogu da hvalim, moram da vbudem realan. Jeste to isto selo, na istom mestu, ali nimalo nije kao nekada. Onako mirno i pitomo, sa obrađenim njivama i pokošenim livadama, živopisnom prirodom pored reka i potoka, sada je postalo divlje, uraslo i zapušteno sve što je moglo da se zapusti, upropašćeno sve što je moglo da se upropasti. Ovako je počelo:

U mladosti sam govorio da kada budem otišao u penziju, vratiću se u svoj zavičaj. Naravno, nisam tada ni slutio da ću u penziju otići mnogo ranije, ni da u selo neću odlaziti od 1991 - 2007, ni da ću te 2007. da se vratim u invalidksim kolicima, a iz sela sam otišao nogama, normalno, na sv. Iliju 1991. Sve to naravno nije bitno i nije prepreka, ali stvar je u nečem drugom. Nakon 16. godina, koliko nisam video svoje selo, te noći, 20. aprila, 2007, na nagovor moje supruge sa kojom sam bio tek 4. meseca u braku, odlazimo u moje selo sa mojim rođenim bratom. Putovali smo noću i stigli u 02,20 iza ponoći. Noć u selu je bila hladna, jezivo hladna ko u sred zime iako je uveliko bilo proleće, na nebu je bilo neverovatno mnogo zvezda, čule su se ptice...nigde žive duše. Nigde se svetlo nije upalilo, kao da je selo pusto, i da se preko reke nisu nazirale konture kuća, delovalo je kao da smo otišli u neku nedođiju gde niko ne živi. Mrak, 2007, slavni Tesla davno izmislio struju, Edison sijalicu...Nil Amstrong bio na Mesecu...'bem te živote.

Autom smo uz malo poteškoća prešli reku, zatim potok i nekako stigli do dvorišta naše kuće. Osetio sam prejako uzbuđenje i morao sam da popijem sedativ, blagi, za smirenje. Stigli smo do samih stepenica kuće...i tako dalje, da preskočim nebitne stvari. Primetio sam da je kuća prilično oronula, ostarela, kao starica koja me dočekuje od nekuda. Samo sam uzdahnuo - Eh, kućo moja... Ušli smo nekao u kuću, založili vatru, popili kafu i umorni legli. Ja sam bio budan dugo, do zore, jedva čekao jutro da bacim dugo željeni pogled na Obilk i Grot... Uspavao me je dugo nečuveni poj ptica, kao da nigde nisam bio, kao da sam se probudio usred noći i sutra treba da idem u školu, tu preko reke. Sa tim snom sam i zaspao.

Mi smo nekada imali vodu u dvorištu, uvedenu od izvora sa koga su nekada naši stari pili vodu. Kad je trebalo da je prebacimo u kuću, davne 1979. mi smo već oko Nove godine otišli iz sela. Sada na česmi nije bilo vode, moj komšija, jedan od onih istih što je bojkotovao da se pravi pešački most u Uševcu i tražio betonski, kopajući oko bazena, kaptaže, a i dalje, oslabio je vlažnu zemlju, ona se obrušila, srušila bazen i pokidala crevo. Nije bilo ni creva, to je već bilo prethodno urađeno, neku godinu ranije...sve je uništeno. Uzeli smo vodu sa zajedničkog bunara koji koristimo mi i stric moga oca. Bilo je to prvo "veselje".

Kada sam ujutro izašao napolje, Oblik i Grot su jednino bili isti, sve drugo nije, Utrina je postala prašuma, potok i reka se nisu videli od uraslih vrba, topola i raznog podivljalog žbunja...Kuće po selu su bile trošne i oronule, ponegde se nazirala neka novosagrađana kuća sa "modernim" nakaradnim potkrovljem, kakvih je puna Srbija a da to nije srpski stil. Stepenište, balkno, neki potporni zid, koritito sad već nepostojeće česme, sve što je bilo od betona, obrušilo se i ispucalo, ozemljeni šoder iz Veternice ni onda nije bio za upotrebu. Kuća je izgledala jadno, kao da su je izrešetali mecima, detlići je nisu štedeli. Sve je to moj otac već iduće godine sanirao i uredio, i kuću i stepenište, i potporne zidove, sve pod konac, kuća i dvorište za ponos.

Prvog dana sam sedeo u dvorištu, dočekivao komšije od kojih sam neke jedva poznao, prepoznao njihov glas kao da sam juče bio tu sa njima. Stari su bili još stariji i pogureni, mlađi su već bili stari, decu nisam ni poznavao čija su. Ta deca mene prvi put vide u životu. Drugog dana sam krenuo ka reci, ka mostu i glavnom putu. E tu sad počinje ta tužna, zavičajna priča, ne moja priča, već priča mog sela, koju ja moram da prepričam, da je zapišem u vremenu. Nije ona nimalo pohvalna ni lepa, vrlo je ružna i tužna, ali je istinita, možda će nekog da natera da razmišlja, nekog iz drugog sela a ko je daleko od njega i želi da mu se vrati.

Godinu dana pre tog mog dolaska u selo, dakle 2006. na reci Veternici, koja je od moje kuće svega oko 250 -300 metara, postavljena je metalna konstrukccija, šasija kamiona. Delovala je originalno, kao i što jeste, odlična improvizacija. Naišli su neki i pričali mi razne priče, kako je ovaj i taj zaslužan za to, te ovo te ono, da bi tek nakon pet godina saznao da je šasiju kupila Mesna zajednica Vlase. Na šaisiji su bile poređane, ne i dobro zakucane daske, tanke, loše, krive, trule... Prilaza do njih nije bilo, kao od bede nabacano kamenje sa obe strane prilaza mostu, tako da su se našla još dva moja rođaka i podigli me na most, preko koga sam uz izvestan rizik prešao...kao u nekomj snu. Ja i kolica, zajedno teški oko 150. kg, samo akumulatori 37. kg. Bog me sačuvao da ne padnem u reku i razbijem se. Pitao sam neke, zašto ne stave normalne daske, svako može da da po nekoliko, da se lepo zakucaju i da se obezbedi prelaz, da se navuče zemlja i šoder na oba prilaza...oni su gunđali kako to treba da se šaluje, betonira, da se rade nosači... Gledao sam ih i krstio se. Šta će takav most kad niko nema auto niti je reka toliko velika kao ranijih godina. Ali dobro, bar dotle, pa ako bude, daske se neće baciti...i da ne dužim, pet ipo godina kasnije, ja i Ćosa smo došli na ideju da se uradi pešački most, naručili građu i eksere, žicu...računajući da ćemo skupiti po 500. dinara od kuće i platiti sav materijal. Njih sedmoro je pristalo, neki su i dali, a onda se našli pametnjakovići, te to su tanke daske, te mora da se betonira, da bude širok most koliko i šasija, te da ne daju pare uzalud, neki da će tražiti trostruko više da im se vrati ako ne budu zadovoljni...a most je trebalo besplatno da uradi moj otac sa njegovim pobratimom... I gle čuda... Akcija je minirana, neki tražili da im se vrati novac jer je kampanja buntovnika uspela, i novac se vraća svakome (dvojici nije, jer se moj otac kasnije iznenada razboleo, ali to neće biti problem da se vrati, mada su oni za to da se most uradi i da ne žele novac nazad). Novac je skupljan na priznanicu i pečat, javno, i na uvid je svakome, mada me ne bi čudilo da će neko iz dokolice reći da je skupljen novac i da nema para, kao i obično što kažu. Ja i Ćosa se dogovaramo šta ćemo, i plaćamo po pola troškova, nas svojica po 4300, Marko Đorđević 500 i Blagoje Stevanović 500 (njima nije vraćen novac rekoh zbog čega). Zatim počeše kiše, zima...akcija propade...privremeno ali na duže vreme. Oni koji su sprčavajući akciju rekli da će dati svoje cerove za građu, istrugati i napraviti most širok 2,60 m, debljina fosni 5 cm, više se nisu oglasili, most je u još gorem stanju. Zovem ih, ćute, odbijaju pozive...neka...

Takođe godinu dana ranije, opet 2006. ispred škole u Uševcu, podignut je spomenik civilaima, njima 130, koje su ubili Bugari 1915, dakle, 91. godinu kasnije. Ima li vreće bruke što se sa tim toliko dugo čekalo??? Ima!!! Spomenik nisu ni hteli da podignu meštani, već Udruženje potomaka ratnika 1912-1918 iz Vranja. Da bude još gore, kasnilo se godinu dana zbog lokacije, jer na predviđeno lokaciju je meštanin, Uševčanin, možda rođak nekog od ubijenih, ukskladištio seno i drva, tu parkira traktor, neda... Rolling Eyes Shocked O, zemljo Srbijo... Dugo se natezalo, helo da se odustane, ali je škola izašla u susret, i dala deo dvorišta, ivicu. Dovedena je i voda, koje nema, ali školsko dvorište je ostalo bez taraba, neograđeno, po njemu pasu krave i druga stoka. Škola kakva je i bila, samo krov malo propao, zidovi oguljeni, farba na stolariji...uz prozore posađeno drveće da zaklanja odličnu dnevnu svetlost učionice u kojoj sam završio prva četiri razreda. Nikada u tu školu nije uložen ni dinar, od kada je sagrađena, ukupno đaka, te godine, svega troje, od to troje jedno je iz drugog sela. Divota... Sad

Odlazim do prodavnice, oronula, prokišnjava, ispucao malter, truli patos, tuga... Put, asfaltni, još tada, pun ruapa, krpljen, zapušten, oštećen... Poprečni putevi suženi, zauzeli ih moji "gladni" meštani sa obe strane (ja primećujem jer dugo nisam bio i razliku lakše uočim), pored reke bačeno smeće, smrad se širi, jeza...usred bela dana, a dan sunčan. Kao da to više nije moje malo, pitomo i lepo selo, ukusno, uređeno, čisto...

Neku godinu kasnije, pristupa se radovima na putu do groblja,,,opet meštanin blokira put, minira akciju, izvodi petu simfoniju...traži utovarivač koji će da no si višak zemlje. Pridružuju mu se još dvojica i bagerista odustaje. Neko daje sebi za pravo da obustavi javne radove na javnom putu za groblje, putu kojim se pokojnici prevoze dva veka.... Crying or Very sad Sila, ima ćerku policajca...dragi Bože.... I to jedan od njih koji je predstavljao naše seli u MZ Vlase, a koji nikada, ništa za selo nije uradio. Isto kao ni njegovi prethodnici i naslednici, kao ni ovi što su sada, od kojih jedan učestvuje u miniranju akcije sanacije mosta, pešačkog mosta, jer za drugačijim nema realne potrebe.

I šta dalje??? Kako i sa kim??? A sve se može, samo da se hoće. Kriva je država...kako da ne...svako nam je kriv samo mi nismo. Sami smo krivi, a krivce treba kazniti ili ih ukloniti sa linije mogućeg delovanja. Valjda će Izbori za mesne zajednice u Poljanici nešto da promene, ostaje nam nadanje, to nam niko ne može uskratiti -da se nadamo i da sanjamo.

Eto, napisah tu sramotu o svom rođenom selu, teška srca, ali morao sam. Neku skraćenu verziju staviću na fb, na obe stranice Poljanice, jer ovde će mi samo po neko odgovoriti, a možda i neće niko....

Toliko, želim prijatan dan svima...

Aca BPU
Admin

Broj poruka : 296
Godina : 51
Локација : Avala, Beograd
Datum upisa : 09.03.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu