ИЗ ИСТОРИЈЕ ПОЉАНИЦЕ.

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

ИЗ ИСТОРИЈЕ ПОЉАНИЦЕ.

Počalji  Чика Љуба taj Sre Dec 26 2012, 20:03

Територија Пољанице ушла је у састав српских земаља вероватно средином 12. века, пре Немањића, и као део Лесковачког краја (Дубочица) под влашћу Николе Скобаљића остала део српске државе до пада под турску власт 1454. године. За време отоманске владавине била је саставни део лесковачког пашалука, а у 16. веку Пољаница је (под садашњим називом) била једна од нахија Крушевачког санџака. Као и други крајеви Србије, Пољаница је знатно страдала у аустро-турском рату 1688 – 1690. године и била захваћена Великом сеобом становништва. Од друге половине 18. века почиње насељавање Арнаута у простор Пољанице,који су на разне начине отимали земљу и пашњаке, одводили стоку а неретко отимали и девојке. Арнаути су населили Девотин, Добрејанце, Драгобужде, Дупељево, Мијовце, Остру Главу, Трстену и Лалинце.

У борби против турске власти Пољаница је дала више хајдука, од којих су најпознатији Груја Дурак крајем 18. века, затим Никола Мандрда и Марко Богдановски почетком 19. века.

Од прве половине 19. века Пољаница је део Врањског пашалука у саставу Нишког санџака, а од 1877. године у саставу Приштинског санџака. У Првом српском устанку дигао се је и народ Пољанице и ослободио читав крај. Организатор устанка био је Богдан Пољанички, а после пропасти устанка Пољаница је поново страдала. Талас Милојеве буне 1841. године захватио је и овај крај, посебно Градњу и Големо Село, а као организатори памте се поп Ђорђе Јанковић из Градње, Јова из Смиловића и неки Љубисав. Када је буна угушена, попаљена су сва села Пољанице. Народ Пољанице се посебно истакао у време припреме и у самој борби за ослобођење ових крајева од Турака. Крајем 1874. године поп Сима из Градње био је члан Комитета у Нишу и активно учествовао у припремама. Јануара 1878. године потпоручник Степа Степановић, командант предњег одреда Ветерничке колоне, од добровољаца из Пољанице формирао је Устанички батаљон који је ефикасно помогао дејства Ветерничке колоне и знатно допринео ослобођењу Врања. После ослобођења од Турака, Пољаница је, све до 1912. године, била гранична област Србије према Турској.

Занимљиве су промене у административно-територијалној организацији и припадности Пољанице од 1878. до 1965. године. Одмах по ослобођењу од Турака, 1878. године, формиран је Пољанички срез у оквиру Врањског округа. Седиште среза било је у почетку у Градњи, а од 1879. године у Големом Селу. Тада је у Пољаници постојало пет општина, и то у Власу, Големом Селу, Градњи, Дреновцу и Ушевцу. Године 1890. реорганизован је Врањски округ, па је седиште Пољаничког среза премештено у Владичин Хан, а у срезу су општине биле у Власу, Големом Селу, Дреновцу и Крушевој Глави. После четрнаест година, 1904, села ближа Врању: Дреновац, Секирје, Смиловић, Урманица и Ушевце прикључена су Пчињском срезу у врањском округу, а 1905. године прикључују се том срезу и села тадашњих општина Власе и Големо Село. Седиште Пчињског среза било је у Врању. Драгобужде је тада било део села Власе, а припадност Трстене и Добрејанца није разјашњен у доступној литератури. После 1. светског рата, у Краљевини Југославији, 1919. године поново је формиран Округ врањски и у њему Срез пчињски са пољаничким општинама Власе, Дреновац и Големо Село. Таква територијална организација остала је до 1955. године, с тим што је срез Пчињски у међувремену преименован у Врањски, а окрузи су укинути.

За време Првог светског рата, Пољанчани су се масовно одазвали на позив за мобилизацију и многи од њих изгинули или завршили у бугарско заробљеништво, села Пољанице била су под бугарском окупацијом, а народ био изложен тортури окупатора. Страдала је цела Пољаница, а нарочито село Ушевце где су Бугарски војници стрељали 131 човека, жена и деце, Срба и Рома, а село запалили. Појединачног стрељања и паљевине било је и у многим другим селима.

Током Другог светског рата, од 1941. до 1944. године, већи део Пољанице био је део бугарске окупационе зоне, а мањи део у саставу Недићеве Србије и немачке окупационе зоне. Гранична караула је била код Јањићевих кућа на крају Големог Села. Многи мушкарци су као војници погинули у краткотрајном априлском рату, а још више њих одведено је у немачко заробљеништво. Окупационе власти мобилисале су мушкарце и одводиле у Бугарску на служење војног рока, а радно способно становништво у разне радне јединице. Терор окупатора није се битно разликовао од онога за време 1. светског рата. Иако у неповољним условима, на тромеђи бугарске, италијанске и немачке окупационе зоне, у Пољаници су деловала оба (данас) призната покрета отпора. Најистакнутији партизански борац и руководилац био је Светислав Стојановић Бизон из Големог Села, а један од команданата Југословенске војске у отаџбини био је Василије Ђорђевић из Власа. Пољаницу су ослободили партизани 26. августа 1944. године.

После Другог светског рата, 1944. године, у срезу врањском формиране су општине Власе, Големо Село и Дреновац, а у Градњи, Студени и Трстени постојали су Месни народни одбори који су укинути 1952. године. Године 1955. укинуте су општине Големо Село и Дреновац и придружене општини Власе. Општина Власе укинута је 1965. године и сва њена села укључена су у општину, данас град Врање. Територија је сада подељена у три месне заједнице, и то: МЗ Големо Село (Големо Село, Дупељево, Лалинце, Мијаковце, Мијовце, Остра Глава, Студена и Тумба), МЗ Власе (Власе, Градња, Драгобужде, Крушева Глава, Рождаце, Смиљевић, Станце, Стрешак, Трстена, Урманица и Ушевце) и МЗ Дреновац (Дреновац, Добрејанце, Сикирје).

Чика Љуба
Admin

Broj poruka : 249
Godina : 75
Локација : Ниш
Datum upisa : 25.11.2010

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu