POLJANICA - ZAKOPANO BLAGO

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

POLJANICA - ZAKOPANO BLAGO

Počalji  Aca BPU taj Uto Jan 10 2012, 00:43

Naravno, ova moja tema je inspirisana Draganovim opisivanjem Mijovca i Mijovske reke. Ja, iskreno, neznam šta bih tu dodao, Dragan je gotovo sve opisao, do sitnih detalja. Ja sam rođen u novembru 1965, nikada, na žalost nisam video valjavicu, ili se bar ne sećam. Kod mene u Uševcu su postojale četiri ili pet vodenica, ali ja pamtim samo tri. Nisam ni stigao da porastem, i te tri su ubrzo prestale da rade. Prestale se da melju žito, a radile su još neko vreme, dok prilikom jedne velike poplave nije srušena vada na dva mesta, bez mogućnosti popravke. Sećam se, ulazio sam sa ocem i stricem u vodenicu dok je mlela, još uvek mogu da se setim njenog izgleda i zvukova dok voda pada niz buku, kao i dok se okreću teški, kameni točkovi i melju žito, beli se brašno za hleb naš nasušni. Prve zalogaje hleba, pouzdano znam, pojeo sam od brašna samlevenog u vodenici, koja se nekada nalazila na 40. metara od moje kuće. Danas od nje nema nikakvog traga, ni jednog kamenčića, ni parčeta ćeramide, ništa. Jednostavno kao da tu nikada nije ni bila. Još se i sećam da su u njenoj blizini cvetale prve ljubičice, i tu se moje sećanje završava. U nekom od postova ću pokušati da opišem vodenice u Uševcu, ali ovog puta se oslanjam isključivo na Draganovu temu, koja me je, moram da priznam, istovremeno dirnula, rastužila i oraspoložila, zadivila i razočarala (razočarala u smislu da nema više onog što je nekada bilo, a čega se kao kroz divan san sećam, onako kako on to opisuje).

Statistika, koju Dragan prikazuje, a koja je potpuno tačna, što se tiče broja stoke, poljoprivrednih proizvoda, te naše stare "industrije i proizvodnje" da tako kažem, jer praviti prteno platno, klašnju, gradju...šta je drugo nego industrija. Jedna izreka kaže "teško selu bez seljaka" a ja bih dodao "teško čoveku bez sela". Dakle, Poljanica je, kako kaže Dragan, mogla da izdržava ne samu sebe, nego i mnogo više. Zamislimo danas isto to, sa novom mehanizacijom, opremom i mašinama, prevoznim sredstvima, hladnjačama, pumpama za vodu. Pa to je čitavo blago, bojim se, malo dublje zakopano. U potpunosti se slažem (da ne zaboravim) da treba konzervirat po jednu valjavicu, vodenicu i vunovlačaru, restaurirati na neki način, i propagirati da se blizini tih zgrada, na Mijovčanki, naravno, izgradi jedan turističko-ugostiteljski etno centar. Postoje stručnjaci koji to i te kako mogu da restauriraju, iako su svi objekti u Poljanici nekako sebi svojstveni, ali što opet kaže Dragan, dok još ima vremena. Pa zar neće biti prijatno nekom strancu (mislim nekom ko je van Poljanice, a zašto ne i pravom strancu) da na tenane ispija neki napitak uz žubor reke, rad čegrtaljke, mlatila, huk vode, bistre kao suza. Postoji u ovoj državi i Ministarstvo za kulturu a i sekretarijati, ko zna, možda ih nekada i namolimo da posvete pažnju Poljanici, njenom zakopanom blagu, toj zoni zdrave hrane, čistog vazduha svih lepota koje je Svevišnji dao ovoj našoj planeti.

Da vidimo zašto je to tako. Naravno, ja samo iznosim svoje mišljenje. Istorija Poljanice u vreme Turske vlasti, do 1878. godine, nije nam poznata. Znamo neke sitnice koje nam istoričari i demografi spominju, ali pravih i proverenih informacija gotovo da nema. R. T. Nikolić napominje da su ljudi Poljanice bili čivčije kod Turaka, čak spominje i neke familije koje i danas imaju potomke. Ja sam u Mijovcu bio nekoliko puta, ne nekoj svadbi i litijama, a prošao sam kroz to selo bar desetak puta. Na žalost, slabo ga poznajem, da se danas nadjem u njemu, jedino bih se mogao orijentisati po Obliku i Grotu. Ja ću samo pokušati da iznesem svoje mišljenje zašto je Poljanicu, i ne samo nju, već i mnoge druge napuštene krajeve, zadesila takva sudbina. Znamo da je Srbija do neke slobode došla 1878. kada su Niška i Vranjska oblast pripojene Srbiji. Upravo u to vreme počinje da se naseljava priobalni deo Poljanice, i to onaj ravniji, od izlaza iz Dobrejanca do kraja Mijovca. Naseljavaju se meštani iz brdsko-planinskih sela, dolaze iz još uvek okupirane Makedonije, sa lokacija koje se danas nazivaju "staro selo", dolaze i neki iz severnijeg dela Srbije i tako dalje. Moja familija se u Uševce, na današnju lokaciju doselila upravo oko 1878. godine, na osnovu nekih mojih istraživanja. I meštani Uševca a i R.T.Nikolić nas naziva došljacima, pa čak i skoro dobar deo donje mahale, levo i desno od starog puta. Zna se i gde su se nalazile kuće u starom selu, od kojih sam jednom prilikom video temelje, ali neznam i koja je bila čija. Tamo veliki broj Uševčana ima imanja, tamo je i seosko groblje. Kako dolaze na nove lokacije, tako grade i vodenice, valjavice, vade, strugare...organizuju život prema njegovim potrebama. Pošto su Turci proterani, sad je i porez manji, svakako manji, mada istorija pokazuje da je razlika neznatna. Ali sada se porez plaća svojim gospodarima, Srbima, ne Turcima koji su konačno otišli. Takodje su i slobodniji, nema više ratova, Srbija miruje sve do 1912. godine, do Kumanovske bitke. Upravo u tom razdoblju, 1878 - 1912 Poljanica (a i Srbija u tadašnjim granicama), počinje da diše, da živi. Razgovarao sam sa mojim sada već pokojnim meštanima, sve njihove priče se svode da se ovo razdoblje poklapa sa ovim koje sam naveo. Da li je tako bilo i u drugim selima, ja to neznam. U Poljanici ne postoje tragovi nekog utvrdjenja, osim jednog u Drenovcu, koje se valjda zove Gradište (možda sam i pogrešio). Ali, Turci su živeli na svoj način, često pod šatorima, naravno da su vladali Poljanicom do 1878. godine, tako da danas neznamo gde su se tačno nalazile neke veće vojne postaje, neka utvrdjenja i tome slično.

Zatim nastupaju tri surova rata, dva balkanska i jedan svetski.č Oni odnose mnoge živote iz Poljanice, kako na bojnim poljima, tako stradaju i civili kod svojih kuća. Letine propadaju, sve ide ili za našu vojsku ili otima okupator. Iz tih ratova, Srbija izlazi kao pobednik, naravno i Poljanica, ali sa mnogo manjim brojem stanovnika, pogotovo muških glava. Od moje familije, danas postoje dve kuće u Uševcu, sa ukupno 3. stanovnika. Od cele familije, danas 11. živih muških potomaka na celom svetu. Negde jedna kuća, negde dve, razne bolesti kroz ratove takodje odnose živote mladog i radnog stanovništva. Opet Pollanica oživljava, rađaju se deca, radja zemlja, množi se stoka. Još uvek ne dolazi do migracije stanovništva. I tako do drugog svetskog rata, gde opet isto, stanovništvo se opet smanjuje, letina propada. Nakon rata sledi otkup, opet se seljaku uzima hleb koji on krvavo stvara, i sve ostalo. E, sad u toj nekoj slobodi, komunizmu, ljudska prava se izjednačuju, ljudi se opismenjuju, pojavljuju se prevozna sredstva, putuje se, školuju se mladi, i, vidi jada, počinju da teže za lakim životom. Osmočasovno radno vreme, svega ima da se kupi, danas se dobije posao a za deset i manje godina stan, centralno grejanje, asfaltne ulice...milina. Još ima dovoljno hrane, još melju vodenice, seje se žito, rade se bašte, čuva se stoka. Ko ima platu - ima sve. Slažem se, dolazi vreme blagostanja i potpune slobode, Srbija, odnsono SFRJ postaje moćna država u ekonomskom procvatu. Ali selo propada, ljudi odlaze, njive se pretvaraju prvo u pašnjake, zatim u šipražja a sada i u šume. Dolazi do velikih i svakodnevnih migracija, narod napušta svoja ognjišta, najpre jedan, pa drugi, pa svi. Ostaju starci, sami, i umiru jedan po jedan. Kuće se zatiru, same od sebe padaju. Vodenice i valjavice prestaju da rade. Jede se nešto novo, oblači se nešto novo, koje iz godine u godinu sve više gubi kvalitet. U salame i kobasice se meša soja, koža i vuna se povlače i dolazi sintetika i plastika, prirodna alkoholna pića se prave od hemikalija, sokovi takodje. Mleko je obrano, sir nikakav, em obran em nije u presolcu. Ako prenoći u frižideru, sutra može da se baci. Sad nemamo pravo da krivimo nmi vlast, niko nokoga nije na silu odveo iz sela. A vlast bira narod, tako da čovek otprilike sam kroji svoju sudbinu. Nama je zanimljivo ovo što Dragan piše, milo nam je, sećamo se...ali neka proba neko da to objasni današnjoj deci i mladima. Postoje uslovi da se Polajnica koliko toliko oživi, ali ne i volja mnogih, a to je isto što i obrnuto. Na nama je da pišemo i da se konsultujemo, možda će neko0g ovo zanimati, možda će Poljanici i drugim zapuštenim selima Srbije pružiti ruku spasa. Ili će ona ostati samo usp0omena, koja će samo nas starije zanimati. Toliko, veliki pozdrav svima.
avatar
Aca BPU
Admin

Broj poruka : 296
Godina : 51
Локација : Avala, Beograd
Datum upisa : 09.03.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu